Neverna zena

I povedoh nju do reke,
devojkom je smatrajući,
no, udata ona bese.
Zbilo se na Svetog Jaga,
u podesno noćno vreme,
kad pogase fenjeri se
i zrikavci kad zasvetle.
Na izmaku krajnjih kuća
dodirnuh joj grudi snene,
sto se odmah rascvetase
ko zumbula kite jedre.
I sumeli nabori su
ustirkane suknje njene
kao komad svile sto,
od ostrica deset sečen.
S krunama bez srebra sjajnog
naraslo je sve drveće,
dok lajase vidik pasa
u daljini, preko reke.

Kad pređosmo glog i trske
i kupina ostre vreze,
od njezine punđe osta
na tlu blatnom udubljenje.
I ja na to masnu skidoh,
ona haljinu sa sebe,
ja - opasač s revolverom,
ona - prslnik sav izvezen.
Ni smilje ni skoljke morske
nisu takve puti nezne,
ni kristali na mesecu
takvim sjajem ne trepere.
Bedra njena bezahu mi
kao ribe uplasene,
do pola hladnoće pune
a od pola osvetljene.
I po putu najboljemu
jezdio sam noći cele,
bez stremena i bez uzde,
vrh omice te sedefne.
Ne zelim, jer čovek jesam,
da pomenem sta mi reče,
pamet zadrava nalaze mi
da se time ne razmećem.
Prljavu od poljubaca
i peska, nju ponesoh s reke;
do se s vetrom mačevahu
ljiljanove sablje bele.

Pokazah se kao pravi
Ciganin sto zna ko jeste.
Ja poklonih kotaricu
Njoj od trske ispletene,
Al u nju se ne zaljubih,
jer udata mada beše,
kaza mi da devojka je
kad povedoh nju do reke.

Neverna žena
Lidiji Kabreri i njenoj crnkinji

I povedoh je ja do reke,
misleći da je devojka
a imala je muža.


Bilo je to u noći Svetog Jaga,

i gotovo po dogovoru.

Pogasili su se fenjeri

i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice
Dodirnuh njen zaspale dojke
I odjednom mi se otvoriše
Kao grane zumbula.
Njena uštirkana suknja
Zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.
Bez svetlosti u svojim krunama
drveće j poraslo.
I horizont pasa
Lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu na vlažnom tlu.
Ja skidoh kravatu.
Ona skide haljinu.
Ja otpasah revolver.
Ona skide četiri jelečića.
Ni smilje ni puževi
nemaju tako put finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem.
Njena su mi bedra bežala iz ruku
Kao iznenađene ribe
Pola u ognju a pola hladna.
Tu noć sam projurio
Najlepši put
Jašući kobilu od sedefa
Bez uzde i uzengija.
Čovek sam i ne dolikuje mi
Da kažem šta mi je rkla.
Savest mi nalaže
Da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku .
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni, pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.
I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer imala je muža a kazala mi da je devojka,
kada sam je odveo ja do reke.