Poslednji neprijatelj ili Ričard Hilari (1919–1943)

‘Spitfajeri’ su bili poređani u dve vrste ispred pilotske barake. Tamna sivo-smeđa kamuflaža nije skrivala njihovu očiglednu lepotu i preteću jednostavnost linija. Zakačio sam padobran i nezgrapno ušao u kokpit. Primetio sam koliko je ograničeno vidno polje... Leteću u spitfajeru."
...Hilari,...

Što se studenata britanskih univerziteta tiče – i Hilarija u oksfordskom Triniti koledžu – objava rata Nemačkoj 1. septembra 1939. bila je povod da se, u skladu s trunkom ili dve kapi plave krvi u venama ili odgovarajućim viteškim i plemenitim osećanjima prijave u avijaciju, rod vojske koji nastavlja plemićke tradicije i običaje ratovanja. Ričard Hilari je posle obuke dodeljen 603. eskadrili, da bi ga u jeku Bitke za Britaniju, posle pet priznatih pobeda – postignutih u jedva šest dana – 3. septembra 1940. oborio jedan nemački "meseršmit Bf 109". "U tom trenutku osetio sam strašnu eksploziju koja mi je izbila upravljačku palicu iz ruke, a cela mašina zadrhtala je kao pogođena životinja. U sekundi, ceo kokpit bio je u plamenu... Pomislio sam: ´To je to´, i rukama pokrio oči."

To je i bilo to. Ali ne ono. Na početku vazdušne bitke za Britaniju mnoga deca – Hilari je pilot ‘spitfajera’ postao s jedva 20 godina, kad su njegovi vršnjaci već bili mrtvi – smatrali su da je držati otvorenu kabinu aviona, pilotske naočari podignute na čelo i oko vrata svilen, lepršav i prepoznatljiv šal stvar imidža, a pozdrav protivniku obaveza lepog vaspitanja. Što se njega tiče, posledica su bile užasne opekotine ruku i nezaštićenog lica, dve godine mučnih operacija presađivanja kože (bez antibiotika) i preispitivanja iz kojih je isplivao Poslednji neprijatelj, knjižica skromnog formata i ogromne pameti. Koja pamet, kao i uvek, govori da u ratu smrt i ubistvo pretežu viteštvo i čast, i kad je neizbežan.

Nedovoljno oporavljen, Hilari je – kao veteran s jedva nešto više od 20 godina, dok su njegovi prijatelji i kolege već odavno bili mrtvi – raspoređen u jednu jedinicu za obuku. Trenažni let u noći 8. januara 1943. završio se padom aviona "Bristol Blenhajm", pogibijom pilota i veziste. Faktor nesreće svakako je činila Hilarijeva fizička nemoć da upravlja avionom rukama izgorelim u njegovom prvom obaranju.

Službena beleška u Knjizi pilota kaže: Ričarda H. Hilarija iz 603. eskadrile oborio je jedan "Bf 109" na dan 29. avgusta 1940. u 19.00 h. Pri sletanju je skršio svoj "Spitfajer I" (L1021), ali ostao nepovređen. Ranjen je 3. septembra 1940. u borbi s "meseršmitom Bf 109" kod Margejta u 10:04 h. Spasioci su ga iz mora izvukli teško izgorelog. Oporavio se od rana i vratio u borbu, ali je nažalost kasnije poginuo u noćnom letu.

Rođeni Australijanac, Hilari se školovao u Engleskoj, veslao i igrao ragbi kao student, a 1938. godine upisao se u Univerzitetsku vazdušnu eskadrilu; RAF ga je pozvao oktobra 1939. "Što se mene tiče, bio sam zadovoljan iz sasvim sebičnih razoga", objasnio je Hilari. "Rat je rešavao problem karijere i obećavao mogućnost samoostvarenja..."

Jedan od prvih oborenih pilota Bitke za Britaniju, posle bolnih terapija presađivanja i sprečavanje otpadanja kože, našao se jednom u Londonu za vreme bombardovanja i pomogao je u izvlačenju neke žene iz ruševina. "I see they got you, too", rekla je trenutak pre no što će umreti, gledajući to čudovišno plastično lice Ričarda Hilarija.