Pripreme za ustanak

Pozvao je pobratima Dragutina iz Zemuna i dogovorio isporuku oružja, baruta, olova i svega što je potrebno vojsci
Autor je pukovnik Vojske SCG, višegodišnji novinar i urednik izdanja u Novinsko-izdavačkom centru "Vojska". Objavio je knjigu "Ratna lukavstva srpske vojske 1804-1815. Pripremio je novo izdanje naslova "Veština ratovanja Vožda Karađorđa Petrovića", koje uskoro izlazi iz štampe i govori o tome da je srpski vožd stvorio vojnu silu veličine armije od dva korpusa, uvek u pokretu na tri operacijska pravca suprotstavljajući je mnogostrostruko jačem neprijatelju, s kojim je u desetak godina vojevanja u više od stotinu borbi, bojeva i operacija naneo neprijatelju gubitke od 100.000 vojnika a pri tome je živote dalo oko 40.000 srpskih boraca.
Želeći da proveri priče o Sali-agi, bratu beogradskog dahije Kučuk Alije, nastanjenom u Rudniku, po čijem naređenju su svake nedelje dovođene devojke koje su morale da igraju pred čadorom, "a on sedeo, pušio, kafu srkao i za sebe birao najlepšu Srpkinju te ju je poštenja lišavao", koji je obeščašćivao srpske devojke, zbog čega je prozvan "rudnički bik". Pošto je saznao da će 13. jula 1803. doći u manastir Voljavča, Karađorđe je s kaluđerom Maksimom, knezom Matejom Jovičićem i Gajom Pantelićem pretekao Turke, popeo se na manastirski tavan i čekao.
U ranim popodnevnim časovima, uz gajde i talambase, stigao je Sali-aga. Narod ga je iz straha morao pozdravljati. Deda Milutin iz Ovsišta, ne mogavši da otrpi uvredu i poniženje pred svetinjom, zgrabio je gajde iz ruke svirača, bacio ga i iz sveg glasa povikao: Ovo nije mesto za smej, no da se ljudi Bogu mole!" Utom su ga dohvatili Sali-agini čuvari, oborili ga i nemilosrdno tukli. Karađorđe, koji je sve to posmatrao s tavana, ponesen time što se dešavalo u dvorištu manastira, zgrabio je pušku i uzbuđenim glasom govorio:
"Udri Gajo Bećir-pašu, a ja ću Sali-agu-bika, a druge Turke lako ćemo pobiti, pa da noćas skupimo do 25 druga, pa ako nas pođu Turci iz Rudnika, da zasednemo da i nji pobijemo i da otvorimo rat s Turcima".
Knez topolski Mateja Jovičić, kao da je predosećao da će Karađorđe da reaguje na taj način, da bi ga umirio, odgovorio mu:
"Ne, po Bogu Đorđe, ne zameći sada kavge, ti znaš da su sada žita požnjevena i seno pokošeno, i da se u polju nalazi, pa će Turci udariti i svud nam krstine i sena popaliti, pa što ćemo onda bez rane. No ostavi za letos, pa rat u zimu sa Turcima zapodeni".
Knez Matejine reči bile su sasvim razložne. Karađorđe je obuzdao bes.
Odmah posle 13. jula 1603. Karađorđe je otpočeo pripreme za ustanak.
Pozvao je svog pobratima, trgovca Dragutina iz Zemuna, i s njim dogovorio isporuku oružja, baruta, olova, kremenja, hartije, konca "i što god vojsci treba". Ujedno se obavezao da će lično snositi sve troškove u vezi s kupovino i transportom oružja i opreme.
Kujući planove, i razrađujući dalje postupke u vezi sa ustankom, Karađorđe je obrazložio Gaji Panteliću zbog čega se neposrednije ne može angažovati u obaveštavanju i pripremi knezova i drugih uticajnih ljudi u narodu.
"Gajo, kud ću ja danas! Moja deca nejaka, mene Turci oće da ubiju... A vidiš li moju Savu i Saru, moju Polu i kapetanicu i Stamenku, nji će Turci onda razneti. No brate nikud ja ne mogu otići da što svršim. Negdi ću i svršiti, al ne mogu svud i na sve strane. Kud god pođem ljudi žubore – eto Crnoga Đorđa, a ja bi teo tajno što svršiti..".
O tome je govorio i Gaja Pantelić:
"Posle Svetog Ilije iste 1803. pošalje mene Đorđe prvo Vasi Čarapiću. Kad dođem i ovo ispričam Vasi i njegovom bratu od strica Marku, onda odem Janku Katiću, pa Mladenu Milovanoviću, Milanu u Brusnici, Miloju trgovcu u Crnču".
I tako se Gaja Pantelić prihvatio obaveze da u tajnosti obilazi srpske knezove, poznatije trgovce i druge uticajnije ljude u narodu i saopštavao im Karađorđevu odluku:
"Brate, poslao me Đorđe, da te pozovem na ustanak... Potraži koliko više možeš naći pouzdani momaka, pa u zimu, kad ti se javi, da si gotov dići se protivu Turaka".
Prihvatajući s oduševljenjem Karađorđevu odluku o podizanju ustanka, lanac obaveštenih, ali ipak u tajnosti od dahijskih vlastodržaca i doušnika, sve više se širio. Po spisku, koji se nalazio kod trgovca Dragutina, otpočelo se s naoružavanjem naroda i formiranjem oružanih sastanaka.
Posle šest meseci od Karađorđeve odluke za ustanak, krajem 1803, sasvim slučajno od jednog Nemca iz Zemuna, koji je radio kod Dragutina, dahije su saznale da se nešto "kuva" u narodu.
Karađorđev pobratim Dragutin koji je po dogovoru tajno nabavljao oružje za srpske ustanike, bio je više nego neoprezan kada je na dohvatu ruke držao spisak imena srpskih knezova i drugih uticajnih ljudi koje je snabdevao oružjem, municijom i drugom vojnom opremom. Procenjujući ako bi dahijama otkrio taj spisak da bi mogao izvući neku korist, taj Nemac je na posebnom papiru krišom prepisao gotovo većinu imena sa spiska, prešao Savu i u beogradskoj kafani u koju najčešće svraćaju dahije – Kučuk Aliji i Mula Jusufu, "za dva čama drva", izvadio papir govoreći:
"Evo, ovi i ovi, potpisali se i ugodili da popale sve vaše planove i andžije po njima da pokolju i da sve kasabe izgore i poaraju