Dela Karla Polanjija (Karl Polanyi, 1886-1964), među kojima je najpoznatije Velika transformacija, objavljeno 1944. godine, spadaju u osnovnu literaturu svih solidnijih univerziteta i sistema obrazovanja. Oslanjajući se na pouzdanija saznanja iz ekonomije, istorije, političkih nauka, istorije i religije, Polanji prati nastajanje, krizu i krah utopije tržišne samoregulacije, te razaranje i preobražaj društva kao složenog tkiva koje može opstajati i menjati se samo kroz ravnotežu različitih ideja, načela, interesa i institucija.
Ovaj autor, poznat i cenjen u svetu obrazovanih, nije ni pomenut u domaćim enciklopedijama a njegova dela ostala su izvan sistema obrazovanja. Prevod njegovog kapitalnog dela na naš jezik (posle zagrebačkog izdanja, 1999, iz kojeg je naš list već objavio jedan odlomak), nadajmo se, može biti intelektualni podsticaj za temeljitije kritičko razmatranje i savremenih problema "tranzicije".
Problem slobode se javlja na dva različita nivoa: institucionalnom i moralnom ili religijskom. Na institucionalnom nivou to je pitanje nalaženja ravnoteže između povećanih i smanjenih sloboda; tu nikakva radikalno nova pitanja ne iskrsavaju. Na
fundamentalnijem nivou u pitanju je sama mogućnost slobode. Čini se da upravo sredstva kojima se sloboda održava, krivotvore i uništavaju slobodu. U naše doba rešenje problema slobode mora se tražiti na ovom fundamentalnom planu. Ustanove su otelotvorenje ljudskih namera i svrhe. Mi ne možemo da postignemo slobodu koju tražimo ukoliko ne shvatamo njen pravi značaj u kompleksnom društvu.
Na institucionalnom nivou regulacija i uvećava i ograničava slobodu; značajna je samo srazmera izgubljenih i zadobijenih sloboda. To se odnosi kako na zakonske tako i na stvarne slobode. Imućne klase uživaju slobodu koju im pruža bezbedna dokolica; one se prirodno manje brinu da prošire slobodu u društvu od onih koji, budući da su im prihodi nedovoljni, moraju da se zadovoljavaju minimumom slobode. To postaje očigledno ako se predloži prisila radi pravednije raspodele prihoda, slobodnog vremena i sigurnosti. Iako bi se ograničenja odnosila na sve, privilegovani se protive kao da su ona uperena jedino protiv

Svako kretanje prema integraciji u društvu treba da bude praćeno povećanjem slobode; uvođenje planiranja treba da uključuje veća prava pojedinca u društvu. Njegova neotuđiva prava moraju biti zakonski garantovana čak i nasuprot najvišoj vlasti, bilo da je ona lična ili anonimna. Pravi odgovor na opasnost od birokratije, kao izvora zloupotrebe vlasti, jeste stvaranje arbitrarne sfere slobode zaštićene neporecivim pravilima, jer ma kako da se široko upražnjava prenos vlasti na niže nivoe, jačaće centralna vlast i stoga će se povećavati opasnost po slobodu pojedinca. To se odnosi i na organe demokratskih zajednica, kao i na stručna udruženja i sindikate čija je funkcija da zaštite prava svakog pojedinačnog člana. Sama njihova veličina može delovati tako da se pojedinac oseća bespomoćnim čak i kad nema razloga da sumnja u njihove zle namere, tim pre ako njegovi pogledi i delovanja povređuju one na vlasti. Puka deklaracija o pravima nije dovoljna: potrebne su institucije koje će učiniti da se ta prava ostvaruju. Habeas corpus ne mora da bude poslednje ustavno sredstvo kojim je lična sloboda osigurana zakonom. Do sada nepriznata prava građana moraju se dodati Povelji o pravima. Ta prava moraju da imaju prevagu nad svakom vlašću, bila ona državna, gradska ili profesionalna. Na čelu liste trebalo bi da bude pravo pojedinca na zaposlenje pod utvrđenim uslovima, bez obzira na njegova politička i religiozna uverenja, boju kože i naciju. To podrazumeva garancije protiv optuživanja po nekoj od tih osnova ma kako ono bilo prikriveno. Za privredne sudove znalo se da štite pojedine članove društva čak i od takvih aglomeracija arbitrarne vlasti kao što su one koje su predstavljale prve železničke kompanije. Drugi primer moguće zloupotrebe vlasti s kojom su se otvoreno suočili tribunali bio je, i to u vanrednim situacijama, raspored najprečih radova u Engleskoj, ili "zamrzavanje radova" u Sjedinjenim Državama, što je pružalo skoro neograničene mogućnosti za diskriminaciju. Gde god je javno mnjenje bilo odlučno u podržavanju građanskih sloboda, sudovi su uvek bili u stanju da zaštite ličnu slobodu. Ona treba da se sačuva po svaku cenu - čak i po cenu efikasnosti u proizvodnji, ekonomičnosti u potrošnji ili racionalnosti u administraciji. Industrijsko društvo može da priušti sebi slobodu.