Igor M. Đurić , Vreme zlih pastrmki
2016. Igor M. Đurić , Vreme zlih pastrmki , knjiga predaka i
potomaka kuće od kamena , porodična basna , Lestve, Kosovska Mitrovica,
2016, 150 strana
Време злих пастрмки , Игор Ђурић
''Време злих пастрмки'' је роман који говори о једној коленовићкој породици која је свој врхунац доживела у време турске владавине, и ако је била српска и хришћанска породица у Метохији, и која је највећу моћ поседовала почетком двадесетог века до Балканских ратова, а своје слабљење и расејање дочекала је у српској држави на почетку двадесет и првог века.
Породица која је златним лирама поткупљивала турске званичнике све до Стамбола, последњим остацима тог богатства обезбедила је већини потомака кров над главом после расељења 1999-те. Оно што није могло бити обезбеђено у расејању, то је поштовање које су имали код Турака, Арбанаса и тамошњих Срба – за то се сада мора борити свако за себе и тамо где се налази. Та породица је почетком прошлог века била део озбиљне преписке између српске владе, конзула, наших и страних, те турских званичника, поводом локалног рата који су водили са другом српском породицом.
Та моћна и велика породица је градила камене тврђаве, куле, које су одолевале времену, и одолевале би још да нису систематски спаљиване и рушене у намери да се униште као главни докази постојања те породице и тог народа. Грађевине, поготову цркве, те гробља, јесу последња одбрана српског постојања на Космету и највећи докази у парници која се води пред Богом и Космосом о томе: чије је српско Косово.
И ако се може рећи да је роман ''Време злих пастрмки'' делимично и хотимично писан у најбољем значењу појма постмодернизма, он се у ставри ослања на опробане рецепте традиционализма. Зар читава наша митологија и религија не почива на култу мртвих?! Зар у нашој прелепој у дубокоумној народној прози и поезији главни јунаци не саучествују са митским бићима: вилама и аждајама?! Зар гаврани не доносе лоше вести а младожење се не претварају у змије?! Зар витезови не пробадају змајеве?! Зар коњи не лете баш као што пастрмке у овој књизи излазе на суво и кољу све пред собом?!
Ово је књига која у себи садржи много скривених порука и симбола које ће свако за себе проналазити и тумачити. Ово је породична басна у маниру најлепших народних басни. Ово је најбоља савремена проза везана за косовску трагедију, али и уопште. У овој књизи не треба тражити патетике и патритског патоса, не треба се надати завичајној прози, а још мање очекивати мондијалистичке јаловости и издајничког кукавичлука. Ово је набоља српска проза везана за српске ломове испричана кроз судбину једне животињско-људско-природне породице из Метохије. Треба ли, заиста, још нешто додати о овоме?!
Време злих пастрмки , Игор Ђурић
''Време злих пастрмки'' је роман који говори о једној коленовићкој породици која је свој врхунац доживела у време турске владавине, и ако је била српска и хришћанска породица у Метохији, и која је највећу моћ поседовала почетком двадесетог века до Балканских ратова, а своје слабљење и расејање дочекала је у српској држави на почетку двадесет и првог века.
Породица која је златним лирама поткупљивала турске званичнике све до Стамбола, последњим остацима тог богатства обезбедила је већини потомака кров над главом после расељења 1999-те. Оно што није могло бити обезбеђено у расејању, то је поштовање које су имали код Турака, Арбанаса и тамошњих Срба – за то се сада мора борити свако за себе и тамо где се налази. Та породица је почетком прошлог века била део озбиљне преписке између српске владе, конзула, наших и страних, те турских званичника, поводом локалног рата који су водили са другом српском породицом.
Та моћна и велика породица је градила камене тврђаве, куле, које су одолевале времену, и одолевале би још да нису систематски спаљиване и рушене у намери да се униште као главни докази постојања те породице и тог народа. Грађевине, поготову цркве, те гробља, јесу последња одбрана српског постојања на Космету и највећи докази у парници која се води пред Богом и Космосом о томе: чије је српско Косово.
И ако се може рећи да је роман ''Време злих пастрмки'' делимично и хотимично писан у најбољем значењу појма постмодернизма, он се у ставри ослања на опробане рецепте традиционализма. Зар читава наша митологија и религија не почива на култу мртвих?! Зар у нашој прелепој у дубокоумној народној прози и поезији главни јунаци не саучествују са митским бићима: вилама и аждајама?! Зар гаврани не доносе лоше вести а младожење се не претварају у змије?! Зар витезови не пробадају змајеве?! Зар коњи не лете баш као што пастрмке у овој књизи излазе на суво и кољу све пред собом?!
Ово је књига која у себи садржи много скривених порука и симбола које ће свако за себе проналазити и тумачити. Ово је породична басна у маниру најлепших народних басни. Ово је најбоља савремена проза везана за косовску трагедију, али и уопште. У овој књизи не треба тражити патетике и патритског патоса, не треба се надати завичајној прози, а још мање очекивати мондијалистичке јаловости и издајничког кукавичлука. Ово је набоља српска проза везана за српске ломове испричана кроз судбину једне животињско-људско-природне породице из Метохије. Треба ли, заиста, још нешто додати о овоме?!
